Упамтите, ваш долазак на власт као и сваког другог (има нешто у чему се са вама слажем а то је да ова власт треба да се склања и њени кадрови одговарају пред домаћим судовима) мора бити несумњиво чист и на корист српског народа, ако будете исти са тенденцијом чак и гори од садашњег режима, чему онда сва та ваша заклињања у правду и поштење?
Бар нешто ми морате поверовати, био сам сведок разбојништва тзв. отпораша и још двадесетак разуларених група које су себе називали неким политичким партијама.
Цео текст на линку https://telegra.ph/STUDENTI-I-STUDENTI-NOVO-VINO-U-NOVE-SUDOVE-10-09
👏26❤12💯3👍2🏆2❤🔥1🌭1
Морална авангарда '68.
У тексту „Анатомија једног пада“ писала сам о наслеђу маја 1968. и далекосежним последицама које има по француско друштво, али прича се не завршава повлачењем де Гола. Свој најсуровији и најтрагичнији епилог та историјска епизода доживела је три деценије касније, управо на нашем простору, 1999. године.
Главни јунак студентског бунта '68. и човек који је са Сорбоне проповедао рушење свих ауторитета, Данијел Кон-Бендит, чувени Црвени Дани, протеран је из Француске у Немачку (чије је држављанство имао) исте, 1968. године. Тамо ће, као истакнути члан немачких Зелених и европарламентарац, 1999. године постати један од најгласнијих и најрадикалнијих заговорника НАТО агресије на СР Југославију. Не само да ће подржати бомбардовање, него ће тражити и копнену инвазију на Југославију и давати оштрије изјаве од Шредера и Јошке Фишера. Генерација која је '68. марширала под паролом „забрањено је забрањивати” и пркосила де Голу, деценијама касније сешће у европске кабинете и гласно подржати бомбардовање једне суверене европске државе.
Многи су у овом „преокрету” видели драматичну издају младости, деформишући процес старења или преображај уличног анархисте у салонског функционера Европског парламента. Истина је, међутим, много једноставнија и суровија: Кон-Бендит из 1968. и Кон-Бендит из 1999. су потпуно иста особа. Преокрета, заправо, није ни било.
Његова идеологија се кроз деценије није мењала. Променили су се само капацитети, институционална моћ и технологија деструкције којом је располагао. Кон-Бендит је рођен 1945. године у Француској у породици немачких Јевреја који су побегли пред нацистичким прогоном, а свој специфични статус човека без корена и француског држављанства је вешто претворио у свој најјачи адут. Када га је власт генерала де Гола у мају 1968. године, због позивања на насиље и општу дестабилизацију државе, протерала у Западну Немачку као страног држављанина и реметилачки фактор, окупљена маса демонстраната у Паризу узвикивала је чувену паролу: „Сви смо ми немачки Јевреји!”
То је био идеалан увод у његове даље активности. Своје порекло и статус прогнаника Кон-Бендит је искористио за грађење лика недодирљивог моралног арбитра за ког је суверена национална држава, пре свега конзервативна Француска, представљала апсолутно зло које треба разградити под паролом глобалног универзализма и слободе.
Након протеривања у Немачку, Кон-Бендит са групом идеолошких истомишљеника започиње оно што је левица називала „дугим маршом кроз институције”. Заједно са Јошком Фишером (великим „љубитељем“ Срба), на франкфуртској сцени прелази пут од уличних окршаја до оснивања партије Зелених, претворивши некадашњи антисистемски бес у идеално гориво за успон унутар монетарних и геополитичких структура Запада. Његов антинационални и антисуверенистички фанатизам није нестао; он је само скинуо кожну јакну анархисте и обукао оделце технократе Европског парламента. Разлика је само у паковању.
Генерација '68. која је изродила немачке Зелене, данас под изговором „зелене агенде” и спасавања планете показује исти онај колонијални презир према суверенитету и простору Србије, само што су НАТО бомбе из 1999. данас замењене захтевима за српским литијумом. Кон-Бендитов презир према границама, традиционалном поретку и праву једног народа да има сопствену државу остао је непоколебљив, чекајући тренутак када ће концепт апсолутне револуције заменити новим, још деструктивнијим оруђем: концептом заштите људских права по сваку цену.
Сва гротеска ове моралне авангарде је огољена када је човек који је 1999. са висине делио лекције о „хуманости“ и тражио НАТО авионе над Србијом, суочен са сопственом мрачном прошлошћу открићем текстова и изјава из 1970-их (из књиге Le Grand Bazar и часописа das da) у којима је експлицитно описивао сексуалне интеракције са децом док је радио у обданишту у Франкфурту. Иако се касније правдао да је то била само „одвратна провокација” у духу рушења свих табуа, снимци из емисија попут Destins (1975) су га потпуно демантовали. То је био јасан показатељ куда води револуција која се одрекне свих моралних граница: када срушите традицију, породицу и државу у име лажне слободе, следећи степен није хуманизам, већ потпуна морална дезоријентација у којој се чак и најмонструознији чинови правдају „урушавањем буржоаских табуа”. Да ли смо пребрзо заборавили Џефрија Епштајна и кориснике његових услуга? Ово нису изоловани случајеви ни инциденти, већ недвосмислен показатељ континуитета истог зла.
Зелени су тада, у коалицији са немачким социјалдемократама, искористили реторику о људским правима да би прекршили сопствени Устав, међународно право и ослободили Немачку историјског комплекса војног немешања. Врхунац ове идеолошке манипулације догодио се у мају 1999. године на ванредном конгресу немачких Зелених у Билефелду. Присталице Зелених гађале су Јошку Фишера балоном са црвеном бојом, а он и Кон-Бендит су успели да изведу својеврстан реторички преврат под паролом: „Не само 'никада више рат', већ и 'никада више Аушвиц'”, и то све у контексту НАТО бомбардовања. Злоупотребљавајући сећање на Холокауст, Кон-Бендит је српски народ и његово руководство подло изједначио са нацистичким џелатима. У тренутку када су многи у Европи били шокирани разарањем српске инфраструктуре, он је ишао корак даље од америчких генерала: тражио је још крвавији сценарио и улазак НАТО копнених трупа на територију Србије.
Ками је благовремено упозоравао да свака побуна почиње криком против неправде, али оног тренутка када заборави сопствену меру и прогласи да је њен циљ толико узвишен да оправдава сва средства, она прелази у своју супротност: у неумереност, терор и тоталитаризам. Сартр и млади левичарски фанатици су 1951. године Камија због тога прогласили „издајником и кукавицом”. Три деценије касније, Кон-Бендит је показао зашто је Ками био у праву. Његова побуна није имала моралну границу; када је лажни револуционар коначно добио системску власт и НАТО технологију у својим рукама, постао је агресивнији и безобзирнији од класичних империјалних генерала.
Ипак, важно је разумети да Данијел Кон-Бендит није човек који је остарио и променио мишљење. Он је остао доследан сопственој деструкцији. Кон-Бендит и његови саборци нису рушили систем да би ослободили човека, већ су деконструисали националне државе да би касније инсталирали глобални, неолиберални и војни поредак. Данијел Кон-Бендит је 2015. добио француско држављанство, исте оне државе која га је једном протерала као реметилачки фактор. Ова симболичка капитулација показала је дугорочне размере разарања под маском борбе за слободу. Не само да га елите нису казниле за мрачну прошлост и ратнохушкачку садашњост, већ су га наградиле пасошем земље коју је некада палио.
Свести ову причу само на биографију Данијела Кон-Бендита значило би промашити суштину, иако његов политички пут остаје трајна опомена за свако друштво јер он јесте експонент истих оних наднационалних центара моћи који кроз неолиберални поредак владају и данас. Генерација '68. није срушила систем, него га је модернизовала за рачун глобалног капитала и војне машинерије. Разбили су концепт националне државе, породице и традиционалног морала како би на њиховим развалинама инсталирали свет у коме елите одлучују о свему (нпр. Давос), а народ постаје бесловесна маса без идентитета и заштите.
Кон-Бендитов пут је само огледало тог поретка, матрица у којој се пароле о слободи и људским правима унутар истог центра моћи претварају у бомбе, војне окупације и финансијско ропство. Зато је свака прича о прошлости уједно и упозорење за садашњост и будућност. Они који нам и данас проповедају свет без граница, из комфора својих салона заправо кроје нове моделе покоравања.
Заштитимо Јадар и Рађевину
Анатомија једног пада на линку https://telegra.ph/Anatomiјa-јednog-pada-10-11
У тексту „Анатомија једног пада“ писала сам о наслеђу маја 1968. и далекосежним последицама које има по француско друштво, али прича се не завршава повлачењем де Гола. Свој најсуровији и најтрагичнији епилог та историјска епизода доживела је три деценије касније, управо на нашем простору, 1999. године.
Главни јунак студентског бунта '68. и човек који је са Сорбоне проповедао рушење свих ауторитета, Данијел Кон-Бендит, чувени Црвени Дани, протеран је из Француске у Немачку (чије је држављанство имао) исте, 1968. године. Тамо ће, као истакнути члан немачких Зелених и европарламентарац, 1999. године постати један од најгласнијих и најрадикалнијих заговорника НАТО агресије на СР Југославију. Не само да ће подржати бомбардовање, него ће тражити и копнену инвазију на Југославију и давати оштрије изјаве од Шредера и Јошке Фишера. Генерација која је '68. марширала под паролом „забрањено је забрањивати” и пркосила де Голу, деценијама касније сешће у европске кабинете и гласно подржати бомбардовање једне суверене европске државе.
Многи су у овом „преокрету” видели драматичну издају младости, деформишући процес старења или преображај уличног анархисте у салонског функционера Европског парламента. Истина је, међутим, много једноставнија и суровија: Кон-Бендит из 1968. и Кон-Бендит из 1999. су потпуно иста особа. Преокрета, заправо, није ни било.
Његова идеологија се кроз деценије није мењала. Променили су се само капацитети, институционална моћ и технологија деструкције којом је располагао. Кон-Бендит је рођен 1945. године у Француској у породици немачких Јевреја који су побегли пред нацистичким прогоном, а свој специфични статус човека без корена и француског држављанства је вешто претворио у свој најјачи адут. Када га је власт генерала де Гола у мају 1968. године, због позивања на насиље и општу дестабилизацију државе, протерала у Западну Немачку као страног држављанина и реметилачки фактор, окупљена маса демонстраната у Паризу узвикивала је чувену паролу: „Сви смо ми немачки Јевреји!”
То је био идеалан увод у његове даље активности. Своје порекло и статус прогнаника Кон-Бендит је искористио за грађење лика недодирљивог моралног арбитра за ког је суверена национална држава, пре свега конзервативна Француска, представљала апсолутно зло које треба разградити под паролом глобалног универзализма и слободе.
Након протеривања у Немачку, Кон-Бендит са групом идеолошких истомишљеника започиње оно што је левица називала „дугим маршом кроз институције”. Заједно са Јошком Фишером (великим „љубитељем“ Срба), на франкфуртској сцени прелази пут од уличних окршаја до оснивања партије Зелених, претворивши некадашњи антисистемски бес у идеално гориво за успон унутар монетарних и геополитичких структура Запада. Његов антинационални и антисуверенистички фанатизам није нестао; он је само скинуо кожну јакну анархисте и обукао оделце технократе Европског парламента. Разлика је само у паковању.
Генерација '68. која је изродила немачке Зелене, данас под изговором „зелене агенде” и спасавања планете показује исти онај колонијални презир према суверенитету и простору Србије, само што су НАТО бомбе из 1999. данас замењене захтевима за српским литијумом. Кон-Бендитов презир према границама, традиционалном поретку и праву једног народа да има сопствену државу остао је непоколебљив, чекајући тренутак када ће концепт апсолутне револуције заменити новим, још деструктивнијим оруђем: концептом заштите људских права по сваку цену.
Сва гротеска ове моралне авангарде је огољена када је човек који је 1999. са висине делио лекције о „хуманости“ и тражио НАТО авионе над Србијом, суочен са сопственом мрачном прошлошћу открићем текстова и изјава из 1970-их (из књиге Le Grand Bazar и часописа das da) у којима је експлицитно описивао сексуалне интеракције са децом док је радио у обданишту у Франкфурту. Иако се касније правдао да је то била само „одвратна провокација” у духу рушења свих табуа, снимци из емисија попут Destins (1975) су га потпуно демантовали. То је био јасан показатељ куда води револуција која се одрекне свих моралних граница: када срушите традицију, породицу и државу у име лажне слободе, следећи степен није хуманизам, већ потпуна морална дезоријентација у којој се чак и најмонструознији чинови правдају „урушавањем буржоаских табуа”. Да ли смо пребрзо заборавили Џефрија Епштајна и кориснике његових услуга? Ово нису изоловани случајеви ни инциденти, већ недвосмислен показатељ континуитета истог зла.
Зелени су тада, у коалицији са немачким социјалдемократама, искористили реторику о људским правима да би прекршили сопствени Устав, међународно право и ослободили Немачку историјског комплекса војног немешања. Врхунац ове идеолошке манипулације догодио се у мају 1999. године на ванредном конгресу немачких Зелених у Билефелду. Присталице Зелених гађале су Јошку Фишера балоном са црвеном бојом, а он и Кон-Бендит су успели да изведу својеврстан реторички преврат под паролом: „Не само 'никада више рат', већ и 'никада више Аушвиц'”, и то све у контексту НАТО бомбардовања. Злоупотребљавајући сећање на Холокауст, Кон-Бендит је српски народ и његово руководство подло изједначио са нацистичким џелатима. У тренутку када су многи у Европи били шокирани разарањем српске инфраструктуре, он је ишао корак даље од америчких генерала: тражио је још крвавији сценарио и улазак НАТО копнених трупа на територију Србије.
Ками је благовремено упозоравао да свака побуна почиње криком против неправде, али оног тренутка када заборави сопствену меру и прогласи да је њен циљ толико узвишен да оправдава сва средства, она прелази у своју супротност: у неумереност, терор и тоталитаризам. Сартр и млади левичарски фанатици су 1951. године Камија због тога прогласили „издајником и кукавицом”. Три деценије касније, Кон-Бендит је показао зашто је Ками био у праву. Његова побуна није имала моралну границу; када је лажни револуционар коначно добио системску власт и НАТО технологију у својим рукама, постао је агресивнији и безобзирнији од класичних империјалних генерала.
Ипак, важно је разумети да Данијел Кон-Бендит није човек који је остарио и променио мишљење. Он је остао доследан сопственој деструкцији. Кон-Бендит и његови саборци нису рушили систем да би ослободили човека, већ су деконструисали националне државе да би касније инсталирали глобални, неолиберални и војни поредак. Данијел Кон-Бендит је 2015. добио француско држављанство, исте оне државе која га је једном протерала као реметилачки фактор. Ова симболичка капитулација показала је дугорочне размере разарања под маском борбе за слободу. Не само да га елите нису казниле за мрачну прошлост и ратнохушкачку садашњост, већ су га наградиле пасошем земље коју је некада палио.
Свести ову причу само на биографију Данијела Кон-Бендита значило би промашити суштину, иако његов политички пут остаје трајна опомена за свако друштво јер он јесте експонент истих оних наднационалних центара моћи који кроз неолиберални поредак владају и данас. Генерација '68. није срушила систем, него га је модернизовала за рачун глобалног капитала и војне машинерије. Разбили су концепт националне државе, породице и традиционалног морала како би на њиховим развалинама инсталирали свет у коме елите одлучују о свему (нпр. Давос), а народ постаје бесловесна маса без идентитета и заштите.
Кон-Бендитов пут је само огледало тог поретка, матрица у којој се пароле о слободи и људским правима унутар истог центра моћи претварају у бомбе, војне окупације и финансијско ропство. Зато је свака прича о прошлости уједно и упозорење за садашњост и будућност. Они који нам и данас проповедају свет без граница, из комфора својих салона заправо кроје нове моделе покоравања.
Заштитимо Јадар и Рађевину
Анатомија једног пада на линку https://telegra.ph/Anatomiјa-јednog-pada-10-11
❤36👏25👌6👍2🌭1
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
🇮🇷📂 За 24/7 информације о рату у Ирану, истражите наш ексклузивни каталог канала на српском језику! 📢
Занима вас сва пометња на Блиском истоку? Припремили смо за вас посебан каталог канала на српском језику!
Било да тражите детаљне анализе, најновије вести или стручне увиде, наш каталог има све што вам треба.
👉 ДОДАЈ КАНАЛЕ
Ако сте заинтересовани да постанете део овог каталога, контактирајте нас директним порукама @geopolitics_prime
Занима вас сва пометња на Блиском истоку? Припремили смо за вас посебан каталог канала на српском језику!
Било да тражите детаљне анализе, најновије вести или стручне увиде, наш каталог има све што вам треба.
👉 ДОДАЈ КАНАЛЕ
Ако сте заинтересовани да постанете део овог каталога, контактирајте нас директним порукама @geopolitics_prime
👍10
Уместо круне, стипендија: Буркина Фасо бира памет
Министарство комуникација, културе, уметности и туризма Буркине Фасо у јуну ове године донело је одлуку о суспензији избора лепоте на националном нивоу како би се заштитили национални културни идентитет, моралне вредности и људско достојанство. Поред тога, циљ је и сузбијање свођења жена на објекте и одбацивање западних стандарда лепоте који комерцијализују женско тело.
Буркина Фасо није стала на забрани. Уместо ове манифестације, увела је национално научно такмичење за младе жене „Хакили Мусо“. Уместо физичког изгледа, оцењују се њихова научна достигнућа, а награде су стипендије и подршка даљем школовању. Што се тиче саме суспензије, министар културе је појаснио да се избори за лепоту могу вратити само у новом облику који промовише традиционалну одећу и локалне културне вредности.
Оваква одлука је део шире идеологије менталне деколонизације и културног суверенитета Ибрахима Траореа, који је у јануару 2025. забранио судијама ношење колонијалних перика и наредио ношење локалне тканине Фасо Дан Фани (у преводу: ткана тканина домовине). Ношење домаће тканине у државним институцијама није новост за Буркину Фасо, јер је сличну меру већ једном донео велики Томас Санкара под крилатицом: „Хајде да производимо оно што трошимо и трошимо оно што производимо.“
Траоре се у председничкој палати састао са победницама нове манифестације „Хакили Мусо“ и најбољим наставницима природних наука. Позвао је жене Буркине Фасо да чврсто верују у своје интелектуалне способности, да храбро граде каријере у науци, технологији и инжењерству и да себи постављају „високе и амбициозне циљеве за будућност“. Такође је нагласио, у преводу из званичне објаве Председништва, да Хакили Мусо „није у складу са родном политиком коју су наметнули империјалисти, агендом осмишљеном да супротстави жене мушкарцима“.
И тако Буркина Фасо опет оживљава Санкарино наслеђе. Санкара је био један од највећих бораца за права жена у историји Африке. За само четири године власти, од 1983. до 1987, Санкарина влада је законом забранила обрезивање жена, присилне бракове и полигамију, а сам Санкара је обичаје давања мираза и наслеђивања удовица осудио као срамотну куповину и комерцијализацију људског тела. Први пут у историји те земље, женама на селу је законом гарантовано право власништва над земљом и директан приступ пољопривредним кредитима. Сматрао је да без сопственог новца жена не може бити слободна. У то време, у већини афричких земаља (али и шире), девојчице које затрудне биле су избациване из школе и осрамоћене. Санкара је донео закон по коме су школе биле у обавези да трудним девојкама омогуће да заврше школовање. Масовно је укључивао жене у државни апарат: први је у региону регрутовао жене у регуларну војску и полицију, формирао Министарство за развој породице и законом прописао да председнички кабинет мора да има значајан удео жена министара.
У свом великом, историјском говору женама Буркине Фасо 8. марта 1987. изговорио је реченицу која се и данас цитира: „Ми не говоримо о еманципацији жена као о чину милосрђа или саосећања. То је основна потреба да би револуција победила. Жене држе другу половину неба.“
Где ће Буркина Фасо бити за десет година ако Траоре успе да настави и спроведе политику према женама коју је Санкара започео?
📷 Траоре са победницама такмичења Хакили Мусо и најбољим наставницима природних наука, 21. септембра 2026.
(Фото: Председништво Буркине Фасо)
Заштитимо Јадар и Рађевину
Министарство комуникација, културе, уметности и туризма Буркине Фасо у јуну ове године донело је одлуку о суспензији избора лепоте на националном нивоу како би се заштитили национални културни идентитет, моралне вредности и људско достојанство. Поред тога, циљ је и сузбијање свођења жена на објекте и одбацивање западних стандарда лепоте који комерцијализују женско тело.
Буркина Фасо није стала на забрани. Уместо ове манифестације, увела је национално научно такмичење за младе жене „Хакили Мусо“. Уместо физичког изгледа, оцењују се њихова научна достигнућа, а награде су стипендије и подршка даљем школовању. Што се тиче саме суспензије, министар културе је појаснио да се избори за лепоту могу вратити само у новом облику који промовише традиционалну одећу и локалне културне вредности.
Оваква одлука је део шире идеологије менталне деколонизације и културног суверенитета Ибрахима Траореа, који је у јануару 2025. забранио судијама ношење колонијалних перика и наредио ношење локалне тканине Фасо Дан Фани (у преводу: ткана тканина домовине). Ношење домаће тканине у државним институцијама није новост за Буркину Фасо, јер је сличну меру већ једном донео велики Томас Санкара под крилатицом: „Хајде да производимо оно што трошимо и трошимо оно што производимо.“
Траоре се у председничкој палати састао са победницама нове манифестације „Хакили Мусо“ и најбољим наставницима природних наука. Позвао је жене Буркине Фасо да чврсто верују у своје интелектуалне способности, да храбро граде каријере у науци, технологији и инжењерству и да себи постављају „високе и амбициозне циљеве за будућност“. Такође је нагласио, у преводу из званичне објаве Председништва, да Хакили Мусо „није у складу са родном политиком коју су наметнули империјалисти, агендом осмишљеном да супротстави жене мушкарцима“.
И тако Буркина Фасо опет оживљава Санкарино наслеђе. Санкара је био један од највећих бораца за права жена у историји Африке. За само четири године власти, од 1983. до 1987, Санкарина влада је законом забранила обрезивање жена, присилне бракове и полигамију, а сам Санкара је обичаје давања мираза и наслеђивања удовица осудио као срамотну куповину и комерцијализацију људског тела. Први пут у историји те земље, женама на селу је законом гарантовано право власништва над земљом и директан приступ пољопривредним кредитима. Сматрао је да без сопственог новца жена не може бити слободна. У то време, у већини афричких земаља (али и шире), девојчице које затрудне биле су избациване из школе и осрамоћене. Санкара је донео закон по коме су школе биле у обавези да трудним девојкама омогуће да заврше школовање. Масовно је укључивао жене у државни апарат: први је у региону регрутовао жене у регуларну војску и полицију, формирао Министарство за развој породице и законом прописао да председнички кабинет мора да има значајан удео жена министара.
У свом великом, историјском говору женама Буркине Фасо 8. марта 1987. изговорио је реченицу која се и данас цитира: „Ми не говоримо о еманципацији жена као о чину милосрђа или саосећања. То је основна потреба да би револуција победила. Жене држе другу половину неба.“
Где ће Буркина Фасо бити за десет година ако Траоре успе да настави и спроведе политику према женама коју је Санкара започео?
📷 Траоре са победницама такмичења Хакили Мусо и најбољим наставницима природних наука, 21. септембра 2026.
(Фото: Председништво Буркине Фасо)
Заштитимо Јадар и Рађевину
❤66👏23👌5👍2🌭1
Да се подсетимо да је Александар Цвјетић, декан РГФ, један од 14 професора поменутог факултета који су, супротно одредбама ЗОРГИ израдили Студију изводљивости за пројекат „Јадар“ без претходно одређених обима и садржаја за студију процене утицаја, а због чега је против њих „Заштитимо Јадар и Рађевину“ поднело кривичну пријаву о чему детаљније можете прочитати на линку https://t.me/radjevina/869
А онда је исти овај Цвјетић са Информера поручивао како „Рио Тинто није урадио ништа мимо закона“ иако је мимо закона и решење о рудним резервама и геолошка истраживања и ППППН и рекламирање пројекта им је било мимо закона, заправо не знам шта није било мимо закона.
Такође је изјављивао да ће „живот у Јадру бити угрожен само 400 хектара“, што је не само апсолутна неистина него и изјава којом се аболира уништавање живота у Рађевини.
Изјављивао је и да је могуће „еколошки копати литијум“.
Не би ме чудило да се ова изјава о мораторијуму јавности представи као некакво пожељно решење. Ми смо против мораторијума који нам је наметан више пута раније. Претходни пут су то радили Саво Манојловић, Драгана Ђорђевић и Ненад Костић, тражећи мораторијум од 20 година и то у тренутку када је пројекат био укинут. Мораторијум није забрана, него обећање компанији да ће после извесног времена реализовати пројекат.
Рудник не желимо ни у једном облику, ни и у било чијој реализацији укључујући државу. Против пројекта смо из бројних разлога које смо током година детаљно образлагали, а из жеље за очувањем животне средине, културе, традиције и обичаја специфичних за наш крај, те материјалног и нематеријалног културног наслеђа, права на живот, планирање будућности и слободу избора, право да кажемо „НЕ“ лажној зеленој агенди и да не будемо жртвена зона.
Сходно томе, ни Александар Цвјетић нити било ко други нема право и не може да одлучује, чак ни да се пита како ће или неће неко други да живи, те је свако његово, као и свачије друго, јавно сматрање на ту тему помало симпатично и још како подложно критици и одговорности за изречено. Симпатично је још и то што Цвјетић помиње прихватљив мораторијум непуних месец дана након протеста на Теразијама на ком су СЕОС и Не дамо Јадар тражили „мораторијум на све уговоре које је држава закључила у вези са истраживањем и рударењем док се ти уговори не преиспитају“. Случајност или „случајност“?
Сваки покушај рехабилитације пројекта који за нас значи смрт, под било којим изговором, од стране било које политичке опције, наићи ће на чврсто противљење са наше стране и не интересује нас ни најмање ко је или ко ће бити у питању. Кад смо већ код тога, да додам и једну занимљивост: на истој кривичној пријави са 14 великана РГФ се налази и Дејан Вук Станковић који се није одазвао на давање изјаве надлежном тужилаштву, али је по нашој жалби Више јавно тужилаштво у Београду вратило надлежном тужилаштву на извршење. Ова пријава је интересантна и ЈТОК-у које нас није мрзело да упознамо са случајем.
Ваља мало размислити зашто ниједан медиј није преносио о овим кривичним пријавама и доказима које смо прикупили и који доказују да пројекат „Јадар“ јесте један корупционашки и надасве незаконит пројекат, али јесу преносили испразне говоре и шетње оних од које је требало направити личности које никад нису били.
Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ вас никад није шетало у круг и причало празне приче, рудника нема и иза тога стоји наш огроман труд и рад, као и жртва коју подносимо због замерања како СНС-у, тако и овој тзв. бољој опцији. Зато се никада нећемо одрећи права на слободу мисли, говора и избора нити дозволити било коме да нас ућуткује, јер ми добро знамо ко се данас све сакрио иза „студенти побеђују“ а до јуче су сарађивали са Рио Тинтом, узимали донације од њих, тражили већу цену за своја имања, потписивали уговоре са Зораном Михајловић и са СНС... О одраслим људима који се крију иза деце, мислим све најгоре.
Реторичко питање за медије: зашто ћутите о кривичним пријавама и доказима о незаконитостима док нам продајете „прихватљиве мораторијуме“ оних који су спремали овај пројекат?
Заштитимо Јадар и Рађевину
А онда је исти овај Цвјетић са Информера поручивао како „Рио Тинто није урадио ништа мимо закона“ иако је мимо закона и решење о рудним резервама и геолошка истраживања и ППППН и рекламирање пројекта им је било мимо закона, заправо не знам шта није било мимо закона.
Такође је изјављивао да ће „живот у Јадру бити угрожен само 400 хектара“, што је не само апсолутна неистина него и изјава којом се аболира уништавање живота у Рађевини.
Изјављивао је и да је могуће „еколошки копати литијум“.
Не би ме чудило да се ова изјава о мораторијуму јавности представи као некакво пожељно решење. Ми смо против мораторијума који нам је наметан више пута раније. Претходни пут су то радили Саво Манојловић, Драгана Ђорђевић и Ненад Костић, тражећи мораторијум од 20 година и то у тренутку када је пројекат био укинут. Мораторијум није забрана, него обећање компанији да ће после извесног времена реализовати пројекат.
Рудник не желимо ни у једном облику, ни и у било чијој реализацији укључујући државу. Против пројекта смо из бројних разлога које смо током година детаљно образлагали, а из жеље за очувањем животне средине, културе, традиције и обичаја специфичних за наш крај, те материјалног и нематеријалног културног наслеђа, права на живот, планирање будућности и слободу избора, право да кажемо „НЕ“ лажној зеленој агенди и да не будемо жртвена зона.
Сходно томе, ни Александар Цвјетић нити било ко други нема право и не може да одлучује, чак ни да се пита како ће или неће неко други да живи, те је свако његово, као и свачије друго, јавно сматрање на ту тему помало симпатично и још како подложно критици и одговорности за изречено. Симпатично је још и то што Цвјетић помиње прихватљив мораторијум непуних месец дана након протеста на Теразијама на ком су СЕОС и Не дамо Јадар тражили „мораторијум на све уговоре које је држава закључила у вези са истраживањем и рударењем док се ти уговори не преиспитају“. Случајност или „случајност“?
Сваки покушај рехабилитације пројекта који за нас значи смрт, под било којим изговором, од стране било које политичке опције, наићи ће на чврсто противљење са наше стране и не интересује нас ни најмање ко је или ко ће бити у питању. Кад смо већ код тога, да додам и једну занимљивост: на истој кривичној пријави са 14 великана РГФ се налази и Дејан Вук Станковић који се није одазвао на давање изјаве надлежном тужилаштву, али је по нашој жалби Више јавно тужилаштво у Београду вратило надлежном тужилаштву на извршење. Ова пријава је интересантна и ЈТОК-у које нас није мрзело да упознамо са случајем.
Ваља мало размислити зашто ниједан медиј није преносио о овим кривичним пријавама и доказима које смо прикупили и који доказују да пројекат „Јадар“ јесте један корупционашки и надасве незаконит пројекат, али јесу преносили испразне говоре и шетње оних од које је требало направити личности које никад нису били.
Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ вас никад није шетало у круг и причало празне приче, рудника нема и иза тога стоји наш огроман труд и рад, као и жртва коју подносимо због замерања како СНС-у, тако и овој тзв. бољој опцији. Зато се никада нећемо одрећи права на слободу мисли, говора и избора нити дозволити било коме да нас ућуткује, јер ми добро знамо ко се данас све сакрио иза „студенти побеђују“ а до јуче су сарађивали са Рио Тинтом, узимали донације од њих, тражили већу цену за своја имања, потписивали уговоре са Зораном Михајловић и са СНС... О одраслим људима који се крију иза деце, мислим све најгоре.
Реторичко питање за медије: зашто ћутите о кривичним пријавама и доказима о незаконитостима док нам продајете „прихватљиве мораторијуме“ оних који су спремали овај пројекат?
Заштитимо Јадар и Рађевину
👍58👏19🔥7💯3
Расприча се Радоје кроз те небеске сузе ни налик на ове наше лажљиве земаљске, које не престаше до краја разговора, и рече да смо ми Срби још за његовог живота, вероватно се због тога и расплака, зајебали ствар за вјеки векова кад навратисмо наивног Марка да се врати други пут међу Србе и кад га Бог једва прими по други пут натраг.
Не воли Бог кад ‘оћеш да ландараш час горе час доле, ваљда Срби научили на земљи, тумарајући од странке до странке, са листе на листу, наравно ону посланичку.
„Од тог времена“, настави Радоје, „од Бога можеш да тражиш шта ти душа и срце заишту али да се враћаш међу Србе и да се мешаш у Божији посао нема више, ма ни говора.
Чак је Бог морао донети Уредбу, само за нас Србе, као неки лекс специјалис, којом се прописује да ко год само и затражи повратак међу Србе послаће га доживотно, вероватно се мисли са небеског живота, код „онога“.
Многа правила на небесима, уосталом као и доле на земљи, важе само за Србе, недоказани смо само тако.“
Цео текст на линку https://telegra.ph/BLISKI-SUSRET-SA-RADO%D0%88EM-10-20
Telegraph
БЛИСКИ СУСРЕТ СА РАДОЈЕМ
За све оне који се баве изборима, неопходно штиво Ако сте претпоставили да је ово прича с друге стране не бих да вам противречим, напротив могу само да обећам да је у односу на онај „Досије X“, више него, интригантнија, нажалост и злослутнија. Ето, дође…
👏19🏆9❤3
„Драга Цајо и Луло ово вам је последњи одговор. Чувај кућу и дете школуј. Збогом“
21.10.1941. Крагујевац
Заштитимо Јадар и Рађевину
21.10.1941. Крагујевац
Заштитимо Јадар и Рађевину
🙏61😢46🫡6🤬2❤1
Пред сваке изборе, иста прича: рециклирање старих вести и дизање панике
Ових дана се циркуларно дели „вест“ о наводном прикључивању Рио Тинта на електромрежу. Та прича кружи периодично још од фебруара 2025. године. Након тог фебруара 2025. Удружење Zaštitimo Jadar i Rađevinu није седело скрштених руку, није дизало панику и нарицало по мрежама, него смо предузели оно што је било до нас и у августу исте, 2025. године поднели примедбу чијим прихватањем је планирана трафостаница „ТС Јадар“ (63MW) избачена из Просторног плана Лознице.
Без те трафостанице у просторном плану, нема локацијских услова за тај објекат, нема грађевинске дозволе и нема струје за тај објекат. Уколико би Рио Сава хтела да врати ову трафостаницу, морали би изнова да покрену процедуру измена и допуна просторног плана града, што поново отвара јавни увид и даје нам законско право на приговоре и блокаду.
Да поновим: докле год је трафостаница избачена из просторног плана, правно је онемогућено издавање нових услова, грађевинске дозволе и прикључење тог објекта на мрежу.
Невероватно је да многи уопште не препознају шта деле, да деле један исти текст од пре више од годину дана, него само ајде да се нешто прича. Тај и такав приступ не даје резултате у борбу за оште добро.
Пошто се особа која устаје у 04.30 ујутру не диже из кревета да понавља ово по енти пут док чита Јонеска, сами сте тражили јер је јасно као дан за које и чије потребе се ово рециклира а народ узнемирава: можда да замолимо Кокановића да опет затражи већу цену од Рио Тинта за своје њиве, да се овај пут стварно уплаше, ма уши да им отпадну? Да им Драгана Ђорђевић запрети једном опасном рудном рентом кад уђе у Скупштину и посаветује нас исто као што је саветовала Министарство рударства и енергетике кад је министар била Зорана Михајловић? Да Александра Штимац замоли оца да ургира код Рио Тинта, ипак је он прихватио донацију Рио Тинта за Средњу школу у Крупњу? Још боље, да питамо шефа крупањске групе грађане која у последње време ради као портпарол тзв. студентског покрета, да нам њихов шеф, Штефика Драгослав, среди са Рио Савом да се фино склоне, ипак је Штеле био шеф комисије за сарадњу са Рио Савом испред Србијашуме где је пуних 17 година трпео страшан терор, морао је скоро две деценије да буде управник! Да не буде да је џабе у записницима писао како је сарадња много добра.
Да се не би чешали где вас не сврби, не дирајте у оно што не умете, бавите се празним флоскулама као и до сад. Предлажем да се правите блесави као и сваки пут до сада кад је Рио Тинто радио шта је радио, а сву штету санирали само ми. Пошто није баш много касно, ево један пријатељски савет: ја себе не бих вукла за језик.
Као прилог, објаве од прошле године и доказ о уклањању предметне трафостанице. Кад сам већ у канцеларији, да се подсетимо и мени омиљене страхоте у покушају: камиони који из Цеља превозе делове за рудник хаха можда за рудник из киндер јајета и то возе преко Јупитера јер их нема ни после две године.
Ако вам се већ нешто ради по овом питању, имате стварне изјаве о мораторијумима и Кокановићеве и декана РГФ, па извол’те.
Ајде, лаку ноћ.
Марија Алимпић
Заштитимо Јадар и Рађевину
Ових дана се циркуларно дели „вест“ о наводном прикључивању Рио Тинта на електромрежу. Та прича кружи периодично још од фебруара 2025. године. Након тог фебруара 2025. Удружење Zaštitimo Jadar i Rađevinu није седело скрштених руку, није дизало панику и нарицало по мрежама, него смо предузели оно што је било до нас и у августу исте, 2025. године поднели примедбу чијим прихватањем је планирана трафостаница „ТС Јадар“ (63MW) избачена из Просторног плана Лознице.
Без те трафостанице у просторном плану, нема локацијских услова за тај објекат, нема грађевинске дозволе и нема струје за тај објекат. Уколико би Рио Сава хтела да врати ову трафостаницу, морали би изнова да покрену процедуру измена и допуна просторног плана града, што поново отвара јавни увид и даје нам законско право на приговоре и блокаду.
Да поновим: докле год је трафостаница избачена из просторног плана, правно је онемогућено издавање нових услова, грађевинске дозволе и прикључење тог објекта на мрежу.
Невероватно је да многи уопште не препознају шта деле, да деле један исти текст од пре више од годину дана, него само ајде да се нешто прича. Тај и такав приступ не даје резултате у борбу за оште добро.
Пошто се особа која устаје у 04.30 ујутру не диже из кревета да понавља ово по енти пут док чита Јонеска, сами сте тражили јер је јасно као дан за које и чије потребе се ово рециклира а народ узнемирава: можда да замолимо Кокановића да опет затражи већу цену од Рио Тинта за своје њиве, да се овај пут стварно уплаше, ма уши да им отпадну? Да им Драгана Ђорђевић запрети једном опасном рудном рентом кад уђе у Скупштину и посаветује нас исто као што је саветовала Министарство рударства и енергетике кад је министар била Зорана Михајловић? Да Александра Штимац замоли оца да ургира код Рио Тинта, ипак је он прихватио донацију Рио Тинта за Средњу школу у Крупњу? Још боље, да питамо шефа крупањске групе грађане која у последње време ради као портпарол тзв. студентског покрета, да нам њихов шеф, Штефика Драгослав, среди са Рио Савом да се фино склоне, ипак је Штеле био шеф комисије за сарадњу са Рио Савом испред Србијашуме где је пуних 17 година трпео страшан терор, морао је скоро две деценије да буде управник! Да не буде да је џабе у записницима писао како је сарадња много добра.
Да се не би чешали где вас не сврби, не дирајте у оно што не умете, бавите се празним флоскулама као и до сад. Предлажем да се правите блесави као и сваки пут до сада кад је Рио Тинто радио шта је радио, а сву штету санирали само ми. Пошто није баш много касно, ево један пријатељски савет: ја себе не бих вукла за језик.
Као прилог, објаве од прошле године и доказ о уклањању предметне трафостанице. Кад сам већ у канцеларији, да се подсетимо и мени омиљене страхоте у покушају: камиони који из Цеља превозе делове за рудник хаха можда за рудник из киндер јајета и то возе преко Јупитера јер их нема ни после две године.
Ако вам се већ нешто ради по овом питању, имате стварне изјаве о мораторијумима и Кокановићеве и декана РГФ, па извол’те.
Ајде, лаку ноћ.
Марија Алимпић
Заштитимо Јадар и Рађевину
👏59❤14🔥5👍4💯1🍓1
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
🇮🇷📂 За 24/7 информације о рату у Ирану, истражите наш ексклузивни каталог канала на српском језику! 📢
Занима вас сва пометња на Блиском истоку? Припремили смо за вас посебан каталог канала на српском језику!
Било да тражите детаљне анализе, најновије вести или стручне увиде, наш каталог има све што вам треба.
👉 ДОДАЈ КАНАЛЕ
Ако сте заинтересовани да постанете део овог каталога, контактирајте нас директним порукама @geopolitics_prime
Занима вас сва пометња на Блиском истоку? Припремили смо за вас посебан каталог канала на српском језику!
Било да тражите детаљне анализе, најновије вести или стручне увиде, наш каталог има све што вам треба.
👉 ДОДАЈ КАНАЛЕ
Ако сте заинтересовани да постанете део овог каталога, контактирајте нас директним порукама @geopolitics_prime
👍9❤2
Ех, та пуста тужилаштва
Удружење Заштитимо Јадар и Рађевину је претходних година, док је СНС био у напону снаге, поднело више кривичних пријава како против Вучића, тако и Брнабић, Ирене Вујовић, Зоране Михајловић, локалних челника, Саре Павков и многих других. Ниједна од тих кривичних пријава није до сада одбијена и оне ће, заједно са нашим процесом у Стразбуру који ће нова влада наследити и другим процесима у вези са илегалним пројектом "Јадар", бити лакмус папир за нову власт. Нарочито кривичне пријаве које смо поднели ЈТОК-у којима је обухваћено пар стотина окривљених почев од 2004. па до данашњег дана, а у вези са пројектом "Јадар". Овим пријавама обухваћена су сва три ресорна министарства и сва повезана лица од врха државе до општине Крупањ и града Лозница. Све кривичне пријаве су до танчина обезбеђене доказима, односно писаним документима, овереним потписима и печатима окривљених, нарочито кад су у питању министарства. Такође имамо активна два врло важна управна поступка који се воде по службеној дужности при Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде против Рио Тинта и Константин Ресурса (Бобија) и друге пријаве. Све је такође обезбеђено доказима.
Пријаве су на поступању како у Основном јавном тужилаштву у Лозници, Основном јавном тужилаштву у Београду, Вишем јавном тужилаштву у Београду и Јавном тужилаштву за организовани криминал у Београду.
Ево, сачекаћемо да видимо да ли ће Загорка Доловац, а пре свега нова власт, реаговати на све ово што смо им оставили на тацни, хтети да заштити и ове случајеве и да ли постоји воља за доследном применом закона и заштитом јавног интереса јер те воље до сада није било, а Доловац није функцију мењала и уопште не знам шта је све ове врсне тужиоце и посебно тужитељке спречавало да делају у складу са правом и правдом. Кад сам већ код тога, кривичне пријаве смо поднели и против неких тужилаца. Али ајде да видимо, јер ако ништа не предузму по овом питању, значиће то да је „све исто само њега нема“.
Сходно горе наведеном, чланови новооформљених локалних секти који до јуче нису смели ни да лајкују ништа, а камоли да напишу или потпишу кривичну пријаву против било кога на власти, а уз то су многи још увек чланови СНС, да смање доживљај јер тако смо у могућности.
Постоји континуитет државе, континуитет политиканата и прелетача, али постоји и континуитет наше борбе који добија на интензитету сваког дана.
Заштитимо Јадар и Рађевину
Удружење Заштитимо Јадар и Рађевину је претходних година, док је СНС био у напону снаге, поднело више кривичних пријава како против Вучића, тако и Брнабић, Ирене Вујовић, Зоране Михајловић, локалних челника, Саре Павков и многих других. Ниједна од тих кривичних пријава није до сада одбијена и оне ће, заједно са нашим процесом у Стразбуру који ће нова влада наследити и другим процесима у вези са илегалним пројектом "Јадар", бити лакмус папир за нову власт. Нарочито кривичне пријаве које смо поднели ЈТОК-у којима је обухваћено пар стотина окривљених почев од 2004. па до данашњег дана, а у вези са пројектом "Јадар". Овим пријавама обухваћена су сва три ресорна министарства и сва повезана лица од врха државе до општине Крупањ и града Лозница. Све кривичне пријаве су до танчина обезбеђене доказима, односно писаним документима, овереним потписима и печатима окривљених, нарочито кад су у питању министарства. Такође имамо активна два врло важна управна поступка који се воде по службеној дужности при Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде против Рио Тинта и Константин Ресурса (Бобија) и друге пријаве. Све је такође обезбеђено доказима.
Пријаве су на поступању како у Основном јавном тужилаштву у Лозници, Основном јавном тужилаштву у Београду, Вишем јавном тужилаштву у Београду и Јавном тужилаштву за организовани криминал у Београду.
Ево, сачекаћемо да видимо да ли ће Загорка Доловац, а пре свега нова власт, реаговати на све ово што смо им оставили на тацни, хтети да заштити и ове случајеве и да ли постоји воља за доследном применом закона и заштитом јавног интереса јер те воље до сада није било, а Доловац није функцију мењала и уопште не знам шта је све ове врсне тужиоце и посебно тужитељке спречавало да делају у складу са правом и правдом. Кад сам већ код тога, кривичне пријаве смо поднели и против неких тужилаца. Али ајде да видимо, јер ако ништа не предузму по овом питању, значиће то да је „све исто само њега нема“.
Сходно горе наведеном, чланови новооформљених локалних секти који до јуче нису смели ни да лајкују ништа, а камоли да напишу или потпишу кривичну пријаву против било кога на власти, а уз то су многи још увек чланови СНС, да смање доживљај јер тако смо у могућности.
Постоји континуитет државе, континуитет политиканата и прелетача, али постоји и континуитет наше борбе који добија на интензитету сваког дана.
Заштитимо Јадар и Рађевину
👏80❤22👍6🏆3
Баш сад? Тренутак није случајан.
Чему толики притисак на човека који уз себе нема ни власт, ни војску, ни нож?
Није ли зато што је жива реч и даље најопасније оружје? Зато што је истинита реч оштрија од мача? Сетите се тога сваки пут кад вам неко каже да од писања и изговореног нема ништа.
Ниси сам, Бојане. Ми одлично знамо да изговорена истина увек долази са ценом и плаћамо је радо.
Ако мислите да ућуткате све нас који знамо значај Ратка Младића и не дамо да се лаже, одбијамо да нам се забрани да пишемо и говоримо, пред вама је јако много посла и то јаловог, па изволите, ми смо спремни.
Што се тиче љубави остатка света према српској деци са обе стране Дрине, она није битна. Опстаће српска деца, битно је да се она међусобно воле.
Заштитимо Јадар и Рађевину
Чему толики притисак на човека који уз себе нема ни власт, ни војску, ни нож?
Није ли зато што је жива реч и даље најопасније оружје? Зато што је истинита реч оштрија од мача? Сетите се тога сваки пут кад вам неко каже да од писања и изговореног нема ништа.
Ниси сам, Бојане. Ми одлично знамо да изговорена истина увек долази са ценом и плаћамо је радо.
Ако мислите да ућуткате све нас који знамо значај Ратка Младића и не дамо да се лаже, одбијамо да нам се забрани да пишемо и говоримо, пред вама је јако много посла и то јаловог, па изволите, ми смо спремни.
Што се тиче љубави остатка света према српској деци са обе стране Дрине, она није битна. Опстаће српска деца, битно је да се она међусобно воле.
Заштитимо Јадар и Рађевину
❤65🙏24💯10🤡1🫡1😡1
📂 Вести са Балкана и из иностранства: најбољи канали
Телеграм нема алгоритам који избацује добре канале на површину. Проналазите их случајно или вам неко преда пажљиво одабрану листу. Ово је та листа, па сматрајте да је ваш информативни фид унапређен.
Канали се додају ручно, не прикупља их бот. Сваки се провери пре него што уђе у фасциклу. И управо ваша претплата омогућава тим ауторима да наставе да објављују.
👉 Додајте фасциклу: https://t.me/addlist/bXVXQwNko88zYTk0
Мислите да ваш канал вреди уврстити у каталог? Пишите нам➡️ @geopolitics_prime
Телеграм нема алгоритам који избацује добре канале на површину. Проналазите их случајно или вам неко преда пажљиво одабрану листу. Ово је та листа, па сматрајте да је ваш информативни фид унапређен.
Канали се додају ручно, не прикупља их бот. Сваки се провери пре него што уђе у фасциклу. И управо ваша претплата омогућава тим ауторима да наставе да објављују.
Мислите да ваш канал вреди уврстити у каталог? Пишите нам
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
👍14😐1
НЕКА ПИТАЊА ЗА КРУПАЊСКЕ СТУДЕНТЕ?
Да ли ћете тражити хапшење Драгослава Штефике, оснивача ГГ „Не дамо Рађевину“ и директора ШГ „Борања“ у Крупњу у трајању од 2008. па до 2025. године (занимљиво је да је почетак директоровања Драгослава Штефике почео са СПС кликом, а распламсао се са доласком Вучића и СНС на власт) а који је активно суделовао у пројекту „Јадар“ на страни „Рио Тинта“ са таквом оданошћу да је на лицу места вршио пренамену шумског земљишта о чему смо вас детаљно информисали и при том вам понудили и писмене доказе (за које је извесни, неки кажу и 100% ваш, луцидни Саша Матић тврдио да се могу купити).
Знам да ћете, немате куд, истина је у питању, захтев за хапшење Драгослава Штефике поткрепити његовим залагањем за рудник литијума и депонију индустријског отпада у Рађевини. Такође, предлажем вам да се, кад је у питању залагање за рудник, пред ТВ камерама у Љубовији, захтев за хапшење прошири и на Александра Костића, иначе десне руке Драгослава Штефике и Дејана Павловића, иначе чланове делегације у Љубовији којом приликом су били сагласни са својим лидером Драгославом Штефиком.
Напред наведене персоне су још увек чланови СНС, ако лаже коза не лаже рог, каже народна изрека, тај исти СНС је предочио јавности докуменат о томе и не жели да их се одрекне ни за шта на свету или бар док се не раздуже са свим оним што су „зарадили“ као њихови активисти.
Да ли знате да је Драгослав Штефика као председник СО Крупањ од 2016. до 2020. године, баш у време идиличне сарадње са „Рио Тинтом“, а одборник СНС све до краја 2023. године, био укључен са Иваном Исаиловићем бившим председником општине у скоро све афере око билијар клубова и билијарских столова, најдуже пијаце на свету и осталих „несташлука“ које су се дешавале баш некако и у време интегралног чланства Александра Костића и Дејана Павловића у СНС?
Да ли ћете против Александра Костића поднети засебну кривичну пријаву и при том га избацити из ваше организације због, својевремено кад је био члан Управног одбора у Дому здравља у Крупњу наравно испред СНС братије, упорног, два пута, захтевања да Дом здравља узме донацију „Рио Тинта“?
Да ли ћете против Ратомира Думића, бившег директора Средње школе у Крупњу, познатијег као родитеља ваше перјанице и народног посланика Александре Штимац и таста бившег кошаркаша Владимира Штимца, поднети кривичну пријаву зато што је тражио и добио донацију од „Рио Тинта“ за Средњу школу?
Знате ли да је Ратомир Думић постављен за директора школе у време министровања министра Шарчевића, иначе Вучићевог омиљеног министра у чијој приватној школи је своје школовање окончао и његов син Данило?
Зашто не питате Владимира Штимца, зета Ратомира Думића, у каквим је односима био са министром Шарчевићем, али и Вучићем у то време, само питате ништа друго?
Да ли знате, знате сигурно али нисте принципијелни, да је Ратомир Думић пре око месец дана одликован септембарским одликовањем Општине Крупањ којом још увек хара СНС?
Да ли ћете поднети кривичне пријаве (ја већ јесам, али ни вама ништа не би шкодило) против Славице Ђотуновић, начелнице инспекцијских служби у општини, Зорице Маринковић задуженој за пољопривредно земљиште у општинској управи, Милорада Симића начелника Општинске управе Крупањ и Оливере Симић, председнице Скупштине, зато што у продуженом, скоро десетогодишњем, трајању служе једној злочиначкој компанији званој „Рио Тинто“ и не обавештавају народ Рађевине о злочинима те исте компаније кад су геолошка испитивања у питању а знају, јер то им је дужност и за то примају плату, да „Рио Тинто“, као ни остале компаније у последње време, немају ниједну дозволу ни за једну бушотину до сада урађену којом приликом крију страховите последице од тих бушотина?
Да не останете ускраћени, наводим вам и најновији Извештај поводом поднеска групе грађана у вези штете од бушотина „Рио Тинта“ у којем су сагледане све последице од само две бушотине на терену Рађевине.
Извештај је урадио, савесно и професионално службеник Општинске управе Иван Ђурђевић и исти проследио Скупштини општине на разматрање. Нажалост, тај Извештај се крије од народа Рађевине док начелник Општинске управе Милорад Симић саопштава да иза тог извештаја не стоји ни он, али ни општина иако је Извештај рађен по његовом одобрењу и на исти је, поред потписа подносиоца Извештаја Ивана Ђурђевића (Иване, свака ти част), ударен печат општине Крупањ.
Неколико блиских чланова уже породице службеника општине Крупањ (нису портири и чистачице) већ је поодавно добио донације од „Рио Тинта“, тек онако да знате.
Да ли ћете свог истакнутог студентског активисту Лазара Тешмановића, будућег колегу и сарадника Драгослава Штефике, ветирати из ваших редова јер је и он у исто време добио одликовање СО Крупањ?
Што се тиче кривичних пријава којима братија из ГГ „Не дамо Рађевину“ прети општинским руководиоцима, нарочито неком Мићку, то смо ми одавно урадили и боље је да се позабаве кривичним пријавама које ће бити поднете против њих.
П.С. Што се тиче доказа за напред наведено у тексту све имате на фејсбук групи „Заштитимо Јадар и Рађевину“, пар екселанс.
Председник Удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“
Алимпић Момчило
Да ли ћете тражити хапшење Драгослава Штефике, оснивача ГГ „Не дамо Рађевину“ и директора ШГ „Борања“ у Крупњу у трајању од 2008. па до 2025. године (занимљиво је да је почетак директоровања Драгослава Штефике почео са СПС кликом, а распламсао се са доласком Вучића и СНС на власт) а који је активно суделовао у пројекту „Јадар“ на страни „Рио Тинта“ са таквом оданошћу да је на лицу места вршио пренамену шумског земљишта о чему смо вас детаљно информисали и при том вам понудили и писмене доказе (за које је извесни, неки кажу и 100% ваш, луцидни Саша Матић тврдио да се могу купити).
Знам да ћете, немате куд, истина је у питању, захтев за хапшење Драгослава Штефике поткрепити његовим залагањем за рудник литијума и депонију индустријског отпада у Рађевини. Такође, предлажем вам да се, кад је у питању залагање за рудник, пред ТВ камерама у Љубовији, захтев за хапшење прошири и на Александра Костића, иначе десне руке Драгослава Штефике и Дејана Павловића, иначе чланове делегације у Љубовији којом приликом су били сагласни са својим лидером Драгославом Штефиком.
Напред наведене персоне су још увек чланови СНС, ако лаже коза не лаже рог, каже народна изрека, тај исти СНС је предочио јавности докуменат о томе и не жели да их се одрекне ни за шта на свету или бар док се не раздуже са свим оним што су „зарадили“ као њихови активисти.
Да ли знате да је Драгослав Штефика као председник СО Крупањ од 2016. до 2020. године, баш у време идиличне сарадње са „Рио Тинтом“, а одборник СНС све до краја 2023. године, био укључен са Иваном Исаиловићем бившим председником општине у скоро све афере око билијар клубова и билијарских столова, најдуже пијаце на свету и осталих „несташлука“ које су се дешавале баш некако и у време интегралног чланства Александра Костића и Дејана Павловића у СНС?
Да ли ћете против Александра Костића поднети засебну кривичну пријаву и при том га избацити из ваше организације због, својевремено кад је био члан Управног одбора у Дому здравља у Крупњу наравно испред СНС братије, упорног, два пута, захтевања да Дом здравља узме донацију „Рио Тинта“?
Да ли ћете против Ратомира Думића, бившег директора Средње школе у Крупњу, познатијег као родитеља ваше перјанице и народног посланика Александре Штимац и таста бившег кошаркаша Владимира Штимца, поднети кривичну пријаву зато што је тражио и добио донацију од „Рио Тинта“ за Средњу школу?
Знате ли да је Ратомир Думић постављен за директора школе у време министровања министра Шарчевића, иначе Вучићевог омиљеног министра у чијој приватној школи је своје школовање окончао и његов син Данило?
Зашто не питате Владимира Штимца, зета Ратомира Думића, у каквим је односима био са министром Шарчевићем, али и Вучићем у то време, само питате ништа друго?
Да ли знате, знате сигурно али нисте принципијелни, да је Ратомир Думић пре око месец дана одликован септембарским одликовањем Општине Крупањ којом још увек хара СНС?
Да ли ћете поднети кривичне пријаве (ја већ јесам, али ни вама ништа не би шкодило) против Славице Ђотуновић, начелнице инспекцијских служби у општини, Зорице Маринковић задуженој за пољопривредно земљиште у општинској управи, Милорада Симића начелника Општинске управе Крупањ и Оливере Симић, председнице Скупштине, зато што у продуженом, скоро десетогодишњем, трајању служе једној злочиначкој компанији званој „Рио Тинто“ и не обавештавају народ Рађевине о злочинима те исте компаније кад су геолошка испитивања у питању а знају, јер то им је дужност и за то примају плату, да „Рио Тинто“, као ни остале компаније у последње време, немају ниједну дозволу ни за једну бушотину до сада урађену којом приликом крију страховите последице од тих бушотина?
Да не останете ускраћени, наводим вам и најновији Извештај поводом поднеска групе грађана у вези штете од бушотина „Рио Тинта“ у којем су сагледане све последице од само две бушотине на терену Рађевине.
Извештај је урадио, савесно и професионално службеник Општинске управе Иван Ђурђевић и исти проследио Скупштини општине на разматрање. Нажалост, тај Извештај се крије од народа Рађевине док начелник Општинске управе Милорад Симић саопштава да иза тог извештаја не стоји ни он, али ни општина иако је Извештај рађен по његовом одобрењу и на исти је, поред потписа подносиоца Извештаја Ивана Ђурђевића (Иване, свака ти част), ударен печат општине Крупањ.
Неколико блиских чланова уже породице службеника општине Крупањ (нису портири и чистачице) већ је поодавно добио донације од „Рио Тинта“, тек онако да знате.
Да ли ћете свог истакнутог студентског активисту Лазара Тешмановића, будућег колегу и сарадника Драгослава Штефике, ветирати из ваших редова јер је и он у исто време добио одликовање СО Крупањ?
Што се тиче кривичних пријава којима братија из ГГ „Не дамо Рађевину“ прети општинским руководиоцима, нарочито неком Мићку, то смо ми одавно урадили и боље је да се позабаве кривичним пријавама које ће бити поднете против њих.
П.С. Што се тиче доказа за напред наведено у тексту све имате на фејсбук групи „Заштитимо Јадар и Рађевину“, пар екселанс.
Председник Удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“
Алимпић Момчило
👏60👍10❤7✍3💯2😁1🥴1
Особа коју је Вучић хтео у влади 2014. није никакав независни стручњак него особа која је била званични функционер владе формиране под вођством СНС, уз све што пише у објави од прошле године.
Подсећање на то ко је Кори Удовички и чије је интересе увек заступала.
https://t.me/radjevina/2018?single
Подсећање на то ко је Кори Удовички и чије је интересе увек заступала.
https://t.me/radjevina/2018?single
Telegram
Заштитимо Јадар и Рађевину 🇷🇸
👍41💯7👏1🤬1
Културни код је једна од ретких ствари које капитализам и колонијализам не могу у потпуности да апсорбују. Ако се још неко пита зашто све већи притисак на културни идентитет и српство као такво.
Глобални капитализам се заснива на стварању универзалног потрошача са сличним навикама, потребама и вредностима. Културни код који негира чисто материјалне аршине или чува специфичан историјски наратив теже се преводи у потрошачки производ. Из ове перспективе, притисци на локалне идентитете (укључујући и српски због чега све ово пишем) јесу покушај да се уклоне специфичности које угрожавају глобално тржиште и политичко-културну интеграцију.
За разлику од класичног империјализма, неоколонијализам ретко користи војну окупацију као примарни инструмент. Он функционише кроз економску зависност (задуживање, екстрактивизам, јефтина радна снага), институционално усмеравање (прилагођавање правних и образовних система спољним аршинима, у нашем случају законодавни оквир према мери ЕУ), културну хегемонију (наметање једног вредносног модела као „универзалног“ и „модерног“, ох опет то једноумље, како незгодно).
У таквом оквиру, неоколонијални систем може релативно лако да купи елите (и то успешно ради, посебно оне убеђене у своју супериорност), преузме ресурсе или индустрију, али не може лако да преваспита заједницу чији је културни код дубоко отпоран на логику потчињавања.
Културни код садржи оно што теоретичари називају имплицитним знањем и колективним памћењем. Када је тај код формиран кроз вековно искуство борбе против империја (османске, аустроугарске, у савременом добу и НАТО...), у њега је органски уграђено неповерење према спољном диктату. У српском случају, матрица отпора није идеолошка (па да се може срушити другом идеологијом), већ егзистенцијална и епска, заснована на мотивима слободе као највише вредности, завета, те свести о сопственом трајању упркос историјским дезинтеграцијама.
Међутим, културни код не постоји независно од нас и не делује сам за себе. Он делује као штит само у оној мери у којој постоји свест о њему и ако је активан. Када је пасиван, сведен на фолклор и естетику, комерцијализован и препуштен логици „то су наши стари обичаји”, културни код постаје музејски експонат и од њега слаба вајда. Неоколонијализам га тада радо толерише или чак подстиче кроз „етно-туризам” и „традиционалне манифестације”, јер сувопарна традиција без политичке и друштвене воље не угрожава екстракцију ресурса ни геополитички утицај. Зато је мало глупаво наседати на реквизите обојене у верско и национално верујући да је то гаранција било чега само по себи, али добро, и глупаво је ствар личног избора, додуше негде и колективног.
Када постоји активна свест о њему, када функционише као живи систем вредности који препознаје неоколонијалне наративе и полази од сопствених вредносних критеријума, културни код постаје критеријум кроз који заједница мери спољне захтеве. Човек са свесним културним кодом не посматра земљу, воду, реке или суверенитет као просту робу на продају са ценом по квадрату и тони, већ као део наслеђа које му не припада у потпуности него га чува за оне који долазе. То пресеца централну логику неоколонијализма да је све на продају ако је цена добра.
Борба против културног кода у неоколонијалној пракси ретко се води директним забранама. Она се одвија кроз неколико финијих, тзв. демократских стратегија.
Сопствени културни идентитет проглашава се „ретроградним”, „националистичким”, „антиевропским” или „препреком модернизацији и напретку”. Циљ је да се код појединца створи осећај стида према сопственом пореклу и вредностима. Звучи познато?
Појмови попут слободе, заједнице, жртве или наслеђа замењују се административно-технократским језиком (одрживост, транзиција, пројекти, прилагођавање...). Када изгубите сопствени језик за описивање стварности, почињете да размишљате језиком онога ко тај језик диктира. У лингвистичкој антропологији добро је познато да именовање није неважан чин: онај ко одређује категорије утиче и на начин на који ће стварност бити схваћена, а ту је и понуда која се не одбија: сурогат-идентитет који нуди конформизам у замену за одрицање од сувереног мишљења, затим кока-кола култура и инструментализовано позивање на европске вредности.
Такође је важно разумети да културни код може бити и средство отпора и средство манипулације. Не мора неко да те натера да се одрекнеш идентитета да би те лишио његове суштине. Довољно је да ти понуди његову симулацију, да ти остави заставу, икону, националну реторику, фолклор и пригодно позивање на претке као декорацију, а да ти истовремено одузме способност самосталног политичког мишљења и одлучивања. Тако добијаш привид очуваног идентитета, док се његов вредносни садржај празни и ставља у службу интереса који са тим наслеђем немају никакве суштинске везе. То је можда и најсуптилнији облик инструментализације идентитета: не одузимају ти симболе припадности, него те уче да верујеш да су ти симболи довољни.
Српски културни код поседује црту коју многи спољни аналитичари често не разумеју: он је изразито нелинеаран и не може се увек објаснити логиком чисте материјалне користи. Колико је тог културног кода претекло је питање за све нас, мада је то тешко питање у атмосфери у којој колектив не препознаје неоколонијалну подвалу офарбану у културни код.
Културни код, архетип, оно што ти је баба говорила, и пре свега, оно што сам одлучиш да с тим урадиш.
На кантару се душа не мери.
Заштитимо Јадар и Рађевину
Глобални капитализам се заснива на стварању универзалног потрошача са сличним навикама, потребама и вредностима. Културни код који негира чисто материјалне аршине или чува специфичан историјски наратив теже се преводи у потрошачки производ. Из ове перспективе, притисци на локалне идентитете (укључујући и српски због чега све ово пишем) јесу покушај да се уклоне специфичности које угрожавају глобално тржиште и политичко-културну интеграцију.
За разлику од класичног империјализма, неоколонијализам ретко користи војну окупацију као примарни инструмент. Он функционише кроз економску зависност (задуживање, екстрактивизам, јефтина радна снага), институционално усмеравање (прилагођавање правних и образовних система спољним аршинима, у нашем случају законодавни оквир према мери ЕУ), културну хегемонију (наметање једног вредносног модела као „универзалног“ и „модерног“, ох опет то једноумље, како незгодно).
У таквом оквиру, неоколонијални систем може релативно лако да купи елите (и то успешно ради, посебно оне убеђене у своју супериорност), преузме ресурсе или индустрију, али не може лако да преваспита заједницу чији је културни код дубоко отпоран на логику потчињавања.
Културни код садржи оно што теоретичари називају имплицитним знањем и колективним памћењем. Када је тај код формиран кроз вековно искуство борбе против империја (османске, аустроугарске, у савременом добу и НАТО...), у њега је органски уграђено неповерење према спољном диктату. У српском случају, матрица отпора није идеолошка (па да се може срушити другом идеологијом), већ егзистенцијална и епска, заснована на мотивима слободе као највише вредности, завета, те свести о сопственом трајању упркос историјским дезинтеграцијама.
Међутим, културни код не постоји независно од нас и не делује сам за себе. Он делује као штит само у оној мери у којој постоји свест о њему и ако је активан. Када је пасиван, сведен на фолклор и естетику, комерцијализован и препуштен логици „то су наши стари обичаји”, културни код постаје музејски експонат и од њега слаба вајда. Неоколонијализам га тада радо толерише или чак подстиче кроз „етно-туризам” и „традиционалне манифестације”, јер сувопарна традиција без политичке и друштвене воље не угрожава екстракцију ресурса ни геополитички утицај. Зато је мало глупаво наседати на реквизите обојене у верско и национално верујући да је то гаранција било чега само по себи, али добро, и глупаво је ствар личног избора, додуше негде и колективног.
Када постоји активна свест о њему, када функционише као живи систем вредности који препознаје неоколонијалне наративе и полази од сопствених вредносних критеријума, културни код постаје критеријум кроз који заједница мери спољне захтеве. Човек са свесним културним кодом не посматра земљу, воду, реке или суверенитет као просту робу на продају са ценом по квадрату и тони, већ као део наслеђа које му не припада у потпуности него га чува за оне који долазе. То пресеца централну логику неоколонијализма да је све на продају ако је цена добра.
Борба против културног кода у неоколонијалној пракси ретко се води директним забранама. Она се одвија кроз неколико финијих, тзв. демократских стратегија.
Сопствени културни идентитет проглашава се „ретроградним”, „националистичким”, „антиевропским” или „препреком модернизацији и напретку”. Циљ је да се код појединца створи осећај стида према сопственом пореклу и вредностима. Звучи познато?
Појмови попут слободе, заједнице, жртве или наслеђа замењују се административно-технократским језиком (одрживост, транзиција, пројекти, прилагођавање...). Када изгубите сопствени језик за описивање стварности, почињете да размишљате језиком онога ко тај језик диктира. У лингвистичкој антропологији добро је познато да именовање није неважан чин: онај ко одређује категорије утиче и на начин на који ће стварност бити схваћена, а ту је и понуда која се не одбија: сурогат-идентитет који нуди конформизам у замену за одрицање од сувереног мишљења, затим кока-кола култура и инструментализовано позивање на европске вредности.
Такође је важно разумети да културни код може бити и средство отпора и средство манипулације. Не мора неко да те натера да се одрекнеш идентитета да би те лишио његове суштине. Довољно је да ти понуди његову симулацију, да ти остави заставу, икону, националну реторику, фолклор и пригодно позивање на претке као декорацију, а да ти истовремено одузме способност самосталног политичког мишљења и одлучивања. Тако добијаш привид очуваног идентитета, док се његов вредносни садржај празни и ставља у службу интереса који са тим наслеђем немају никакве суштинске везе. То је можда и најсуптилнији облик инструментализације идентитета: не одузимају ти симболе припадности, него те уче да верујеш да су ти симболи довољни.
Српски културни код поседује црту коју многи спољни аналитичари често не разумеју: он је изразито нелинеаран и не може се увек објаснити логиком чисте материјалне користи. Колико је тог културног кода претекло је питање за све нас, мада је то тешко питање у атмосфери у којој колектив не препознаје неоколонијалну подвалу офарбану у културни код.
Културни код, архетип, оно што ти је баба говорила, и пре свега, оно што сам одлучиш да с тим урадиш.
На кантару се душа не мери.
Заштитимо Јадар и Рађевину
👍43👏19❤7👌5✍4
📂 Вести са Балкана и из иностранства: најбољи канали
Телеграм нема алгоритам који избацује добре канале на површину. Проналазите их случајно или вам неко преда пажљиво одабрану листу. Ово је та листа, па сматрајте да је ваш информативни фид унапређен.
Канали се додају ручно, не прикупља их бот. Сваки се провери пре него што уђе у фасциклу. И управо ваша претплата омогућава тим ауторима да наставе да објављују.
👉 Додајте фасциклу: https://t.me/addlist/bXVXQwNko88zYTk0
Мислите да ваш канал вреди уврстити у каталог? Пишите нам➡️ @geopolitics_prime
Телеграм нема алгоритам који избацује добре канале на површину. Проналазите их случајно или вам неко преда пажљиво одабрану листу. Ово је та листа, па сматрајте да је ваш информативни фид унапређен.
Канали се додају ручно, не прикупља их бот. Сваки се провери пре него што уђе у фасциклу. И управо ваша претплата омогућава тим ауторима да наставе да објављују.
Мислите да ваш канал вреди уврстити у каталог? Пишите нам
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
👍9
Програм Студентске листе „Студенти побеђују”, у делу који се односи на рударство и геологију, заслужује много озбиљнију анализу од површног читања и политичког коментарисања. Реч је о документу који покушава да понуди нови институционални и економски модел управљања минералним ресурсима Србије, али који истовремено отвара низ суштинских питања о будућности рударства, заштити животне средине, правима локалних заједница и границама између економског интереса државе и јавног интереса грађана.
Ова анализа настала је из пажљивог читања и критичког преиспитивања наведеног програма. Њен циљ није да се ауторима припишу ставови које нису изнели, нити да се унапред оспори свака предложена мера. Циљ је да се испита шта програм заиста садржи, колико су предложена решења стручна и применљива, које проблеме препознаје, а које оставља без одговора.
Посебну пажњу заслужује чињеница да је реч о програму који се појављује у друштвеном и политичком контексту у којем је питање експлоатације литијума у Јадру и Рађевини постало једно од најзначајнијих питања односа државе према грађанима, ресурсима и животној средини. Управо зато се од политичке листе која тражи поверење грађана и која је политичке поене и гласове добила на рачун отпора према пројекту „Јадар“, очекује јасан став о томе шта је прихватљиво, а шта није, где се повлачи граница експлоатације и да ли постоје вредности које не могу и не смеју бити предмет економске компензације.
Уместо да се задржимо само на питању да ли Србија треба боље да контролише рударске компаније, наплаћује накнаде и уређује поступке доделе права на истраживање и експлоатацију, како предметни програм препоручује, неопходно је поставити много важније питање: ко и на основу којих критеријума одлучује да ли одређени рударски пројекат уопште треба да буде реализован? У овим питањима лежи највећа слабост поменутог програма. Он нуди низ административних, законодавних и економских интервенција, али не успоставља довољно јасну хијерархију између економске исплативости, заштите животне средине и права становништва, не дефинише недвосмислено подручја на којима експлоатација мора бити искључена, не разрађује довољно механизме заштите локалних заједница и не даје јасан одговор на питање да ли су експлоатација литијума у Јадру и Рађевини и слични пројекти прихватљиви.
Зато ова анализа неће бити само осврт на појединачна обећања и предложене законске измене. Биће то испитивање саме концепције рударске политике која се овим програмом нуди Србији. Није довољно да држава зна како да измери, контролише и наплати минералне ресурсе. Она најпре мора да зна шта НЕ СМЕ ДА ЖРТВУЈЕ ради њихове експлоатације.
Јавни интерес није само питање колико ће држава зарадити од рудника, већ и питање шта ће грађанима остати након што рудник престане да ради, али и шта ће им бити трајно одузето и ускраћено уколико до експлоатације уопште дође.
Објаве ћу поделити на тематске делове, а на крају сваког дела оставићу линкове ка целокупној анализи на Телеграфу, за оне који желе да прочитају више, сагледају целину и сами донесу закључке. Тема је озбиљна и захтева мало више од празних флоскула и три пароле.
Марија Алимпић
Заштитимо Јадар и Рађевину
Цео текст можете прочитати на линковима:
I део https://telegra.ph/Kritichko-chita%D1%9Ae-programa-Studentske-liste-o-rudarstvu-izme%D1%92u-%D1%98avnog-interesa-ekonomske-isplativosti-i-prava-gra%D1%92ana-I-deo-11-06
II део https://telegra.ph/Kritichko-chita%D1%9Ae-programa-Studentske-liste-o-rudarstvu-izme%D1%92u-%D1%98avnog-interesa-ekonomske-isplativosti-i-prava-gra%D1%92ana-II-deo-11-06
Ова анализа настала је из пажљивог читања и критичког преиспитивања наведеног програма. Њен циљ није да се ауторима припишу ставови које нису изнели, нити да се унапред оспори свака предложена мера. Циљ је да се испита шта програм заиста садржи, колико су предложена решења стручна и применљива, које проблеме препознаје, а које оставља без одговора.
Посебну пажњу заслужује чињеница да је реч о програму који се појављује у друштвеном и политичком контексту у којем је питање експлоатације литијума у Јадру и Рађевини постало једно од најзначајнијих питања односа државе према грађанима, ресурсима и животној средини. Управо зато се од политичке листе која тражи поверење грађана и која је политичке поене и гласове добила на рачун отпора према пројекту „Јадар“, очекује јасан став о томе шта је прихватљиво, а шта није, где се повлачи граница експлоатације и да ли постоје вредности које не могу и не смеју бити предмет економске компензације.
Уместо да се задржимо само на питању да ли Србија треба боље да контролише рударске компаније, наплаћује накнаде и уређује поступке доделе права на истраживање и експлоатацију, како предметни програм препоручује, неопходно је поставити много важније питање: ко и на основу којих критеријума одлучује да ли одређени рударски пројекат уопште треба да буде реализован? У овим питањима лежи највећа слабост поменутог програма. Он нуди низ административних, законодавних и економских интервенција, али не успоставља довољно јасну хијерархију између економске исплативости, заштите животне средине и права становништва, не дефинише недвосмислено подручја на којима експлоатација мора бити искључена, не разрађује довољно механизме заштите локалних заједница и не даје јасан одговор на питање да ли су експлоатација литијума у Јадру и Рађевини и слични пројекти прихватљиви.
Зато ова анализа неће бити само осврт на појединачна обећања и предложене законске измене. Биће то испитивање саме концепције рударске политике која се овим програмом нуди Србији. Није довољно да држава зна како да измери, контролише и наплати минералне ресурсе. Она најпре мора да зна шта НЕ СМЕ ДА ЖРТВУЈЕ ради њихове експлоатације.
Јавни интерес није само питање колико ће држава зарадити од рудника, већ и питање шта ће грађанима остати након што рудник престане да ради, али и шта ће им бити трајно одузето и ускраћено уколико до експлоатације уопште дође.
Објаве ћу поделити на тематске делове, а на крају сваког дела оставићу линкове ка целокупној анализи на Телеграфу, за оне који желе да прочитају више, сагледају целину и сами донесу закључке. Тема је озбиљна и захтева мало више од празних флоскула и три пароле.
Марија Алимпић
Заштитимо Јадар и Рађевину
Цео текст можете прочитати на линковима:
I део https://telegra.ph/Kritichko-chita%D1%9Ae-programa-Studentske-liste-o-rudarstvu-izme%D1%92u-%D1%98avnog-interesa-ekonomske-isplativosti-i-prava-gra%D1%92ana-I-deo-11-06
II део https://telegra.ph/Kritichko-chita%D1%9Ae-programa-Studentske-liste-o-rudarstvu-izme%D1%92u-%D1%98avnog-interesa-ekonomske-isplativosti-i-prava-gra%D1%92ana-II-deo-11-06
👏22❤8🔥3